Moje iskustvo u radu sa mladom osobom sa autističnim spektrom.
Pozdrav. Zovem se Željka Radovanović, socijalni sam radnik, trener joge, lebdeće joge, učitelj meditacije. Želim da vam ispričam svoje iskustvo u radu sa mladom osobom sa autističnim spektrom.
Krajem aprila sam se vraćala iz Novog Sada kada sam razgovarala sa dragom nam Anom Ninković o međunarodnom stručnom skupu sa kojeg sam se vraćala, koji se zvao “Efikasnost terapije pokretom i fizičkog vežbanja u radu sa osobama sa autizmom” u organizaciji ŠOSO “Milan Petrović”. Na stručni skup sam otišla, između ostalog, i jer sam zaposlena u socijalnoj zaštiti, posedujem licencu za stručne poslove koju obnavljam sticajući nova znanja na ovakvim stručnim skupovima. Zaposlena sam u centru za socijalni rad, angažovana sam u timu za zaštitu dece i omladine. Radujući se da je ova tema postala deo obuka za stručni rad i sticanje ili obnove licence u socijalnoj zaštiti, i uz Anin dodatni podsticaj, odlučila sam da i ja govorim o svom iskustvu u radu sa osobom sa autističnim spektrom, jer rezultati su dobri pa je svako deljenje takve informacije korisno.
Zastupnik sam udruženja Centar za svesnost, koje se bavi zdravim razvojem i socijalno-emocionalnim učenjem, a u okviru delatnosti udruženja radimo stvari koje nas vraćaju u trenutak, jačaju samosvest, ali i muskulaturu, jedno generalno osnaživanje kroz psihološko savetovanje, jogu, lebdeću jogu, art terapiju, edukativne seminare, kreativne radionice, kome je šta potrebno. Heroina ove priče je koristila i pomoć u učenju.
Jelena je sada završna godina srednje škole, imaće jedan lep zanat. Ona ima značajnu podršku porodice, oca koji radi veći deo dana da bi sve bilo obezbeđeno za porodicu i imala je veliku pomoć majke. Majka je odvajala mnogo vremena da joj pomaže u učenju kako bi postala samostalan čovek. Bez specijalnog obrazovanja, bez medikamentne terapije, bez psihijatrijske dijagnoze. Spektar nije razvijen u tako drastičnoj meri, ali je prisutan i pravi karakteristične izazove. I roditelji su u velikoj meri uspeli. Otac stvarao prilike, a majka je svakodnevnim angažovanjem podizala Jelenina znanja i pomagala joj tokom obrazovanja. Jedan uzvišen trud, požrtvovanost i uviđanje kako se mogu maksimalno razviti potencijali deteta, iz ljubavi i sa ljubavlju. Pre 1,5 godine majka je nemilom sudbinom preminula, a Jelena i njena sestra bivaju usmerene u udruženje koje je u komšiluku, da bi im se pomoglo sa učenjem, jer kako rekoh, otac radi po cele dane. Tu smo za pomoć u učenju, ali i druge stvari koje pomažu u razvoju, najviše rekreaciju i najviše, lebdeću jogu. Ono što Jelena sada najviše voli od aktivnosti je lebdeća joga. Koristi svilenu ljuljašku za odrasle. Svilena ljuljška je još i sjajno sredstvo za senzornu integraciju, služi za organizaciju čula i umirenje nervnog sistema, odlično se pokazuje u radu sa svima, pa i sa osobama sa smetnjama.
Jeleni se već pri prvom susretu zaista svidela lebeća joga, no ubrzo je uvidela da nije baš u formi, da je potrebna neka istrajnost i odlučnost oko toga, da sebe obaveže ako želi da ojača i podiže svoju težinu na ljuljaški. To joj se nije baš toliko svidelo, malo je izazovno i u tom periodu i sa tim specifičnostima uticati na sebe u kontinuitetu, svesno, svaki dan ispočetka, za neko bolje sutra, jer je to “bolje sutra” možda još uvek donekle apstraktan pojam, a u “danas”, je lakše ako se ne naprežemo i nemamo obavezu. Jelena je tada tromija, nezainteresovana za većinu stvari koje bi bile dobre za njen zdrav razvoj, neraspoložena. Pitali smo se kako će to ići sa njenim daljim osamostaljivanjem ako ne bude razvijala svoje kapacitete. Mlada osoba, još u periodu razvoja, a koja ne bi sada da ulaže napor i vrlo je jasna oko toga, potpuno direktna i jasna, razoružava sve vaše argumente za “bolje sutra”. Lep je bio taj deo kako radi onako kako ona oseća. Dolazila je samo na časove za učenje, da bi postigla školu, i to samo onoliko koliko joj je neophodno. I to neophodno je bilo zakazano u poslednji čas, često nije dolazila ako ne dobije podsetnik ili poziv od oca ili mene. Ako ne misli da dođe, ne misli ni da javi. Sa tatom u saradnji, išlo je nekako.
Prošlo nam je nekog zajedničkog vremena u tom učenju, našeg upoznavanja, a možda malo i nepostavljanja očekivanja ispred nje, već prihvatanja šta ona kaže, i došlo je do sticanja većeg poverenja, većeg opuštanja, nisam od onih osoba koje je “muče”, kako kaže za profesore u školu, ja joj pomažem. I kako je nepostavljanje zahteva otpustilo taj otpor za učenje, mogla je da uviđa bolje i jasnije, da se prema sebi postavi iskrenije, da vidi bolje šta joj se istinski dopada, šta joj prija, a šta ne. Uverila se da pritiska nema. Možda znate, osobe sa autističnim spektrom ne mogu ništa na silu. Toliko su svoji, potpuno i predivno autentični, od kojih se toliko može naučiti. Kao što je npr. davanje direktnog komentara ili odgovora bez obaziranja na socijalne norme da li nešto treba da se kaže u ovom trenutku, ili ne, da se kaže na ovaj način ili onaj. Nema toga. Što na um, to na drum i dakle, ništa, ama baš ništa ne ide na silu. Kako je došlo do tog poverenja nekog dubljeg, jasnijeg, lepih emocija, došlo je i do konačno potpunog uvida da i kada radimo, radimo lepe stvari, koje nam služe, koje nas ne opterećuju a dobre su za nas. Naučili smo da je učenje, ako je u ok meri :), lepa stvar, zanimljiva, korisna, da je dobro učiti i znati.
A onda je ponovo počela da traži lebdeću jogu. A onda posle samo par meseci vežbanja desila se velika promena. U izgledu svakako, liniji da kažem, ali i u izrazu na licu, u ponašanju, generalno se vedrina i agilnost uočavala na prvi pogled. Počinje da se aktivira više, da joj se dopada da je aktivna, da voli da idemo u šetnju sa psima, da je aktivna na mnogim drugim stranama, da joj ništa nije teško, da nema tromosti, da želi još više da nauči, da su se popravile ocene u školi, da je raspoloženje dobro, da sve počinje da bude uravnoteženo. Od izgleda, preko emocija, do ponašanja i komunikacije, kao krajnjeg rezulatat promene unutar bića. Ona kuva, ona redovno kuva za ukućane ukusna jedostavnija jela, priprema odlične kolače, sprema, unapređuje higijennske navike, ide na još jednu fizičku aktivnost - na ples, dobija bolje ocene, aktivnija je na praksi u školi, koja god edukativna radionica je u udruženju koje zastupam, ona je zainteresovana i aktivan je učesnik. Celokupna promena.
Došlo je na kraju do toga da može da se uključi u grupne treninge i to u grupne treninge jedne napredne grupe gde su mlade cure, snažne i jake. Jelena postaje ravnopravan član jedene napredne grupe lebdeće joge. Grupna dinamika je nešto drugačije od individualnog rada, potrebna je dobra pažnja da se ne remeti dinamika grupe, kao i obazrivo ponašanje da drugim praktičarima ne remetimo usredsređenost. To bivanje u grupi je bilo posebno važno za nju, između ostaloga i jer kao osobi koja će dati taj odgovor van socijalnih normi na koje smo navikli, nije joj je jednostavno uklopiti se u vršnjačku, onu malo surovu, grupu. Prihvaćenost od strane starijih cura na časovima lebdeće joge, za koje vidim da joj se mnogo dopadaju, onako im se malo divi, je posebno raduje, i to što se oseća kao ravnopravni član jedne napredne grupe. Vežbanje u grupi je odraz mogućnosti, do koje se dođe uz uviđanje i volju, da svoje impulse kontroliše i usmerava na taj način da se ne ometa ta dinamika vežbanja i fokus drugih praktičara. Sve je to dobila tako što je svoje ponašanje svesno regulisala, prihvatala sugestije bez otpora, vežbala svesnost, jačala neurološke putanje. Sada svesno prati pokrete i stalno napreduje.
Bio je izazov doći u dogovoreni termin za učenje, javiti se ako se ne može doći na zakazano, isplanirati učenje. Sada se javlja sama, npr.za pomoć u učenju toliko na vreme, da najavi kontrolni i po nedelju dana ranije, bar, da bi se napravio plan za učenje. Pita ljubazno za jogu i da li ima mesta u toj večernjoj grupi za vežbanje. Bio je primer nedavno da na pitanje ima li joge nije dobila odgovor, imala sam druge časove i nisam videla poruku, a ona je samo došla, čisto za svaki slučaj se pojavila, na vreme, tiho prilazi, pazi da ne ometa. Da se desilo da nema slobodnog mesta na tom času, verujem da se unutar nje ne bi javilo nezadovoljstvo zbog toga. Nisam primetila negativistički stav kod nje kako su počeli rezultati.
Na kraju druge godine srednje škole, sada je treća, imali su na psihologiji temu za sastav “Šta sam htela da kažem profesorici psihologije, a nisam stigla” Prenosim deo njenog sastava, odnosno uvod i zaključak. Ide ovako: Htela sam da kažem profesorki psihologije da sam u drugoj godini zavolela yogu. Željkin sport utiče na motivaciju, služi da se opustimo i da se osećamo mnogo bolje posle joge. Lebdeća joga je nešto najjbolje i najlepše što sam videla. Njene svile su za opuštanje, prevrtanje i spuštanje koliko možemo puta. Ja jako volim kad kaže da uđemo u svilu i da se zaljuljamo. Joga mi je sada pomogla za ceo život i sad kada je leto moći ću nositi topiće i šortseve.”
Tekst je napisan kao iskustvo koje je jedna od nasih saradnica imala u svojoj praksi instruktorke ali i kao socijalna radnica i kao takav ima za cilj da motiviše roditelje,defektologe ali i sve ljude koji se susreću u svom okruženju sa autizmom, na korišćenje svile ili Ljuljanka u svojoj svakodnevici i praksi.
Comments