Propriocepcija, balans i svila-šta se menja posle 40 .godine

Posle četrdesete telo počinje da govori tišim, ali jasnim jezikom. Pokreti izgledaju isto kao ranije, ali osećaj se lagano menja. Nekad smo automatski znali gde nam je stopalo, kako stoji kuk, gde nam pada težina. A onda, negde iza četrdesete, primetimo da više moramo da „oslušnemo“ pokret.

To se događa zato što se menja naš unutrašnji GPS — propriocepcija. Ona je sistem koji bez gledanja govori mozgu: „Ovde sam… ovako stojim… ovde je centar.“ Do četrdesete taj signal je uglavnom oštar i brz. Posle četrdesete postaje malo sporiji i mutniji. Ne dramatično, ali dovoljno da osetimo razliku u sigurnosti pokreta. To nije slabost, već jednostavno trenutak kada telo počne da traži precizniju organizaciju.

Kako ovaj unutrašnji GPS izgubi deo svoje oštrine, balans postaje zahtevniji. Odjednom se težište lakše pomera, a povratak u centar traje deli sekunde duže nego ranije. Fascija, koja je puna senzora, postaje suvlja, pa i signali koje šalje mozgu postanu manje jasni. Sve zajedno stvara osećaj da pokret više nije potpuno „samorazumljiv“, već da traži prisutnost i finiju kontrolu.

I tu svila ima posebnu ulogu.

Vežbanje na svili budi upravo ono što posle četrdesete počinje da se tiho gubi. Nestabilnost svile aktivira senzore u stopalima, kukovima i trupu, pa telo ponovo uči da precizno čita prostor. Lagana ljulja vraća oset vestibularnog sistema, a viseći položaji omekšavaju i hidriraju fasciju. Pokret, koji je možda počeo da bude krut ili neodlučan, postaje življi i sigurniji.

Zato je svila idealna posle četrdesete: ne traži snagu, već organizaciju; ne forsira telo, nego ga budi; ne ubrzava pokret, nego ga vraća u preciznost. Ona polako vraća oštar, tačan GPS koji čuva stabilnost, lakoću i eleganciju kretanja — baš onda kada je to najpotrebnije.

Na duže staze umiruje se nervni sistem i vraća osećaj unutrašnje sigurnosti u sopstveno telo.

Centriramo se i posturalno i mentalno i to se odražava na svakdonevni život.